Zima

Zima. Tamne niti obasjane prasinom iz dimnjaka okolnih kuca podizu tenziju. Idem dalje, a onda pahulje prosute iz oblaka, istog onog koji sam mrzela zbog jesenjih kisa, pokusava da se opravda milujuci pramenove moje kose divnim belim paperjem. Tama se bistri obasjana odsjajem ulicnih svetiljki o tanak sloj bele dijamantske prasine po putu; ostavljam tragove, ali oni nestaju u daljini. Nastavljam da koračam ali nikuda ne stižem. Postajem nervozna, ubrzavam korak, još brže, trčim. Odjednom se pojavljuje ispred mene, skačem u zagrljaj i počinjem da plačem: u sebi, kao i uvek.

Ne volim rastanke. Još manje volim da se pripremam za njih. Glumiš sreću koja to nije, trudiš se da ne pokazuješ nedostajanje unapred. Ponekad bih volela da sam uz ovaj život dobila i nekakvo uputstvo za upotrebu, a za srce neku zamenu, da ovo ne mora baš svaki put da se tako dugo leči.

M.Q3

Leave A Comment

*Your email address will not be published

Top