Susret

Obično ne biram ovakve lokale za susrete takve vrste, ali je ovaj na kraju ispao baš pogodan. Prostrano mesto, lagana muzika i ne mnogo ljudi. Zapravo obično je uvek gužva, ali tada, kao i sada nije bilo mnogo ljudi. Prigušeno svetlo prijalo je jer je uspevalo da prikrije crvenilo na obrazima svaki put kada bi počeli da gore podstaknuti nekim komplimentom, provučenim kroz jedan sasvim običan razgovor. Sasvim običan. Bio je to jedan od onih razgovora koji se razvijaju sami od sebe. Bez neke određene teme, bez početka i kraja i bez vremenskog ograničenja. Razgovori bez ikakve potrebe da se u njima iznese nekakva laž ili neistina, da se stvari preuveličavaju ili da im se dodaju detalji kako bi činjenice postale lepše. Razgovor koji je toliko sadržajan i ispunjen pažnjom oba sagovornika, da je svako ustajanje od stola, razgovor telefonom ili obraćanje konobaru bilo narušavanje lepote nečeg tako retkog i prijatnog. Lokal je ispunjen mnogim detaljima koji su mi u toku razgovora često bivali dobar izgovor da skrenem pogled sa sagovornika, kako ta neka sila koja nas je već i sastavila ne bi nastavila da meša prste i već dovoljno ostrašćen pogled pretvori u nešto drugo ili nešto više. Gledala sam u stranu na svakih nekoliko minuta da ugasim vatru ili je makar utišam da se ne bi rasplamsala u nedogled. Ruke su sve vreme stajale ispod stola na kolenima ili prekrštene, kako sagovorniku ne bih dozvolila da primeti neku nesigurnost ili nelagodnost koju bi moje ruke možda odale da su stajale na stolu. U jednom trenutku, dok sam se u žaru nekakvog izlaganja i objašnjavanja razmahala rukama, potpuno sam smetnula s uma da ih vratim tamo gde su bile i ostavivši ih na stolu rizikovala sam ono što je nakon toga usledilo. Dodir. Smiren i prijatan dodir; preklopljena ruka preko moje, kao znak podrške, kao nekakav momenat smirivanja, kao nada. Šteta što nisam uspela hitro da odreagujem i izmaknem ruku, jer je taj jedan lagani, poluminutni dodir, ostavio toliko jak otisak na mojoj ruci da svaki put kada ga se setim, osetim toplinu tačno onako kako je ta ruka stajala preko moje.
Sada sedim na istom tom mestu, ispijam čaj i čitam knjigu. Podstaknuta prostorom, atmosferom i mirisima koji me okružuju, nemam baš mnogo pažnje za iščitavanje ovih stranica, jer me sve asocira na taj tren, na te sate provedene u tako nestvarnom, neodoljivom i preko potrebnom razgovoru. Potpuno časne i bezazlene namere sagovornika prerasle su u moju preokupiranost tom pojavom. Da li će ikada doći do narednog susreta, ne znam. Da li će ova luda glava prestati da razmišlja o istom, ne znam. Ono što znam je da se takvim trenucima treba prepuštati; ako ništa drugo, oni su savršeni melem za dušu.
M.Q3

Leave A Comment

*Your email address will not be published

Top