Šira slika

Noć je. Sa svih strana odzvanja muzika iz barova i kafana. Pokušavam da se udaljim ne bih li uspela od te silne muzike da čujem svoje misli. Odlazim u jedan potpuno mračan kutak pokraj vode i ležem na betonsku klupu, pogled ka nebu prepunom zvezda. Da sam se tu zadesila pre koju godinu, kroz glavu bi mi prolazile misli o tome kako nešto strašno može da mi se desi, šta će prolaznici da pomisle, hoće li me neko pitati zašto tako doterana ležim na klupi, a sada sam samo pomislila “hoću li ikada prestati da se plašim ljudi?”
Zatvorila sam oči i nastavila da osluškujem žabe, zrikavce, komarce i buku u svojoj glavi. Toliko sam glasno vrištala u sebi da nisam ni primetila taj momenat kada je ona sela na klupu pored, samo sam osetila dim cigarete.
“Opet kriza, a?” pitala me je, praveći se da je potpuno normalno što se ona tu zadesila baš u tom momentu.
Htela sam da izustim nešto kao “Da” ali sam samo osetila kako su mi se kapci napunili suzama i kako je jedna po jedna počela da lije na stranu.
“Plači” rekla je “tu si pored vode, bar će suze moći da se sliju u reku, da ne bude da su zalud puštane”.
Htela sam da znam zašto je tu, a zapravo i nisam htela. Bilo mi je sve jedno. Znala sam da se dešava nešto veliko, jer me usled malih stvari ona nikada ne posećuje. Povukla je poslednji dim, ugasila cigaru u betonski pločnik i legla, kao i ja.
“U današnje vreme je sve instant. Hrana, razgovori, odnosi, veze, ljubav. Sve je instant. Sve je gotovo čim provri, bez potrebe da se krčka, da se dodaju neki začini… ne… danas samo otpakuješ kesicu međuljudskih odnosa u kojima se već zna kakva su pravila, ko je kakav igrač, prospeš, promešaš, na brzinu izgustiraš i uspomena na to kušanje traje koliko i ukus u ustima. Čim njega više nema, ti već otvaraš novu kesicu.”
Što je više pričala to su se ove prokletnice sve brže slivale, činilo mi se da ću se ugušiti u njima.
“Ali znaš, u celom tom brzinskom haosu moraš više slušati sebe no druge. Ako tebi ne prija da te drugi tretiraju kako ne želiš, samo se skloni od njih. Nije strašno biti sam; strašno je u gomili se osećati usamljeno. U samoći barem spoznaš sebe i daš sebi priliku da se zavoliš. U usamljenosti stvaraš scenarija i drame koji se nisu dogodili i verovatno nikada neće i onda živiš te neke lažne svetove.”
Promeškoljila se i ustala. Prešla je palčevima po uglovima mojih očiju da odstrani obrise tuge.
“Ti jesi srećna osoba, samo trenutno ne vidiš širu sliku, jer ti on okupira celo tvoje vidno polje. Kada se odmakne, shvatićeš da sam bila u pravu”.
Okrenula se i otišla.

Leave A Comment

*Your email address will not be published

Top