Sara Đurđević – Autostoperski vodič kroz nova iskustva

Saru sam upoznala u Mokrinu, u kampu za mlade pisce. Bila najmlađa osoba na kampu i izdvajala se po svojoj energiji koju ne možeš da ne primetiš. Stalno se smeje i zrači pozitivom. Poslednja leže, te joj ništa ne može promaći. Sara je veoma aktivna i društveno angažovana. Njena ljubav prema Pančevu, organizacijama u tom gradu i ljudima koji čine život u istom, podsetila me je zašto imam toliku nostalgiju prema mestu u kom sam rođena i formirana kao ličnost. Nedavno je započela svoj lični projekat „1906 koraka“, na kome je pominjala svoja prva iskustva sa autostopom. Kako je meni taj vid putovanja potpuno stran jer se nikada nisam odvažila da podignem prst, zamolila sam Saru da sa mnom podeli svoja iskustva.

Kaži mi ukratko nešto o sebi, čime se baviš i koliko imaš godina?

Ja sam Sara Đurđević, zaljubljenica u život, putovanja i aktivan život. Nedavno sam završila defektologiju i trenutno se pripremam za ESC projekat u Španiji, gde ću imati priliku da radim sa zatvorenicima na polju poboljšavanja njihovih životnih i profesionalnih veština, kao i da razvijam nove projekte u oblasti socijalnih inovacija. Uvek se zamislim kada me neko pita koliko imam godina. Taman sam se navikla da kažem dvadeset i onda sam napunila dvadeset tri…

Kako si se odvažila da počneš stopirati?

Oduvek sam volela stvari koje odskaču od uobičajnog obrasca, pa mi se ideja nekonvencionalnog načina putovanja činila veoma zabavna. Ipak, dugo sam se pripremala za taj poduhvat i čekala trenutak kada neću morati da pitam roditelje za dozvolu, kada ću pronaći odgovarajuće društvo i slično. Prošle godine sam konačno rekla sebi da više nikoga i ništa ne čekam, te sam nakon višemesečnih priprema samostalno krenula na probno putovanje do Novog Sada. Do poslednjeg trenutka se nisam osećala spremno i verujem da se nikada ne bih osećala u potpunosti sigurno, jer koliko god da sam otvorena za nova iskustva, u meni je čučao glas svih ljudi iz okruženja koji nisu podržavali moju zamisao.

Sara i drug

Koliko dugo putuješ na ovaj način i gde si sve putovala?

Svega dva puta sam putovala autostopom. Jednom sama, od Beograda do Novog Sada, sa namerom da u poznatom okruženju steknem sigurnost i utvrdim da li je autostop način putovanja koji mi zaista prija, zbog čega sam ovo putovanje nazvala pilot putovanje. Prvi pravi poduhvat bio je od Kragujevca do Ade Bojane, u koji sam se upustila sa jednim drugom. Budući da nismo uspevali da “upecamo” vožnju dužu od 20 kilometara, u Prijepolju smo se ukrcali u voz. U povratku sam nam obezbedila vožnju direktno do kućne adrese, što je bilo ohrabrujuće i svakako podstrek da se ponovo upustim u duže putovanje autostopom, koje me čeka na sledećoj raskrsnici.

Šta su prednosti a šta mane ovakvog tipa putovanja?

Mislim da se odgovor na ovo pitanje nalazi u razlogu za kretanje na putovanje autostopom. Pored toga što postoji neminovna ušteda na transportu, ovakav vid putovanja je dosta pobuđujuć i predstavlja doping adrenalina za avanturiste. Meni je putovanje do Ade bilo veoma podsticajno za pronalazak mira u samoj sebi, za psihoanalizu ljudi koje smo upoznavali na putu, za testiranje granica izdržljivosti i strpljenja, kao i učenju zajedništvu i saputništvu. Ja verujem da je svet daleko manje opasno mesto od sveta koji mi zamišljamo iz fotelja. Zaista je mali broj ljudi koji će stati stoperima, a to su u 99% slučajeva dobri ljudi koji žele da pomognu ili im je potrebno društvo da se ne uspavaju za volanom. Ipak, možda najveći izazov kod ovakvog putovanja jeste to što nikada ne znaš sa kime sedaš u kola i da li ta osoba, pre svega, dobro vozi.

Sara i drug

Jel imaš neku zanimljivu priču da podeliš sa nama ili nešto što ti prvo padne na pamet kad se setiš stopiranja?

Postoji toliko interesantnih priča i jedinstvenih ljudi koje sam upoznala na putu da sam počela da pišem knjigu o tome. Zanimljiva situacija bila je kada smo prvu vožnju u predgrađu Kragujevcu čekali dvadesetak minuta, tako što je jedna osoba sedela u hladu, a druga stopirala, budući da je bilo veoma toplo. U jednom trenutku smo se kladili ko će da obezbedi vožnju i ja sam stala kraj puta sa palcem prema ulici, rekavši da će jedan od prvih pet automobila stati – i zaista je stao treći auto po redu. Kasnije nismo imali toliko sreće.

Nedaleko od Čačka, više od sat vremena čekali smo na bar trideset i pet stepeni, suviše daleko od hlada i bilo kakvog izvora vode. Seli smo na rančeve, više se ni ne trudeći da pružimo prst ka putu dok je nailazio šleper. Začudo, usporio je i viknuo da požurimo, jer ne sme da se zadržava. Vozač, kog zovu Ruža, pričao nam je o svom golubarniku od sto pedeset golubova. Svaki ima svoje ime i svakog zna u dušu. Po deset golubova ima jedno ime i da ih može prepoznati u letu. Na pumpi nam je kupio po sok i na semaforu nastojao da objasni ljudima iz kola sa desne strane da nam treba vožnja i da smo jako fina deca, pošto su nam se putevi razilazili. Oni su promrmljali i nastavili dalje, ali nije ni važno. Važno je saznanje da još uvek postoje dobri ljudi.

U Prijepolju smo već bili toliko očajni nakon više od dva sata čekanja da sam na karton uzet iz obližnje prodavnice, koji sam držala dok je drug stopirao, napisala: „Ada Bojana (nismo u vezi).“ Kola su prolazila, mahom prebukirana, a ja sam se osećala kao da mi pokazuju srednji prst. Na kraju smo otišli na voz i prespavali na klupi autobuske stanice u Ulcinju.

Kako je to iskustvo uticalo na tvoj život?

Autostop iskustvo je promenilo moj pogled na svet i putovanja. Shvatila sam da je moguće putovati sa manje novca i da treba više da osluškujem sebe i svoje potrebe. Naučila sam da stavim svoj ego po strani u cilju pronalaska rešenja, umesto rasprave sa saputnikom. Uvidela sam da samostalno putovanje autostopom nije za mene, jer je mnogo lakše i lepše kada nepredviđene trenutke i ponestajanje nade delim sa nekim. Pronašla sam način da kontinuirano razvijam snalažjivost i kreativnost u različitim situacijama. A što je meni najvažnije, na tom putovanju sam rešila da pokrenem lični projekat pod nazivom „1906 koraka“, koji podrazumeva pisanje na društvenim mrežama o putovanjima i ispunjenje svog najvećeg sna da proputujem ceo svet, kao i da motivišem druge ljude da prate svoje snove.

Leave A Comment

*Your email address will not be published

Top