San

Noćas sam te prvi put sanjala.
Dugo je vremena trebalo da postanemo to što danas jesmo, a još mnogo će vremena proći do trenutka kad prežalim to što bismo mogli biti a nikad nećemo.
U nekom od mnogobrojnih snova u kojima rekapituliram dane, ljude, trenutke i razne gluposti, pojavio si se i ti. Da, baš ti. Nisam baš najbolje razumela zašto si tu, jer nemam dovoljno materijala o tebi da bih te sanjala, ali si ipak bio tu, stajao nepomično, gledao me i smešio se. Podsećao si me na sebe sa one slike u omiljenoj ti spotskoj odori kako stojiš uspravno i gledaš pravo u mene. Pokušavala sam da ti skrenem pažnju na neke druge stvari kako bi nekako odreagovao i krenuo ka meni ili se makar pomakao sa mesta, a ti si i dalje ukipljen nepomično stajao. Pričala sam o sebi, o glupostima iz mog skoro tridesetogodišnjeg života, na šta si se ti i dalje smešio. Znala sam da taj san traje samo tad i da ne znam hoću li ikad više sanjati isto to, te sam morala nešto da uradim. Stala sam ispred tebe tako da nam se lica skoro pa dodiruju. Gledala sam ti oči, beskrajno čiste. Onda sam pogledala svaku boru na tvom licu i pomislila “ovo biće je prepuno dosanjanih snova i uzbudljivih životnih priča”, a onda me je opio miris. Neki fenomenalan miris prepun umerenosti, laganih nota i tako ti je dobro pristajao. Mislila sam da je najbolji način da prekinem tu tvoju nekomunikaciju sa mnom da te poljubim: i taman kad sam ti skoro dotakla usne, san se prekide, kao što to obično biva.
Širom sam otvorila oči i iskočila iz kreveta. Ne znam gde si ovog trenutka, ne znam šta radiš niti kako si. Ne znam ni da li mi je dozvoljeno da želim ono što želim, ali ovaj san moram dosanjati. Uživo.
MQ3

Leave A Comment

*Your email address will not be published

Top