Pismo sebi samoj

U jednom od onih zabačenih kutova kuće u koji retko zalazim obično se s vremenom nagomilaju neke kutije, kese, gomila nepotrebnih stvari, ali i onih koje bi trebalo uramiti i okačiti na neko vidno mesto kako bi me podsećale na uspehe i koje kakva dostignuća kao i na to koliko vredim ili koliko sam vredela. Došlo je vreme da se konačno sve te kutije otvore i posle mnogo godina stvari iz njih razvrstaju ili na kraju krajeva samo prebace u neki drugi ćošak. U jednoj od kutija nalazim pismo. Veoma staro pismo, koje sam pisala samoj sebi pre mnogo godina. Ne mogu da se setim koje vreme je u pitanju. Otvaram ga:

“Draga moja devojčice, sad si mnogo starija nego što sam ja dok ovo si pišem. Sigurna sam da ćeš ovo pismo otvoriti ili za mesec dana ili tek nakon više od osam godina, jer ćeš ili biti vrlo nestrpljiva da ga odmah ponovo pročitaš, ili ćeš se potruditi, na već sebi znane načine, da ga zaboraviš, a onda ćeš jednom slučajno naleteti na ovu kovertu i savijeno parče papira u njoj.
Volela bih da nikada ne izgubiš sebe. Nemoj se truditi da se uklopiš u svaki kalup koje ti društvo i život nameću. Uliti se u kalup je lako, a živeti po svojim zakonitostima je mnogo teže i iziskuje neprestanu borbu ali i odličan osećaj kad se izboriš za sebe i svoje mesto pod suncem.
Nemoj nikada da izgubiš veru u ljubav! Možda ćeš birati pogrešne ljude i možda će takvi birati tebe, ali pogrešni nisu oličenje prave ljubavi, oni su samo propratna dešavanja kojih se posle nekog vremena nećeš ni sećati više, a biće tu da iz tih veza naučiš da cenis i vrednuješ ono što će doći na kraju, posle mnogo godina. Prava ljubav ne pita za godine, za daljinu i za vreme u bilo kom smislu. Nemoj da odustaješ od nekoga samo zato što okruženje kaže “jao on je klinac” ili “bolje nađi nekog iz svoje sredine”; ja znam da tebe ne zanima šta okruženje kaže, ali moram to da ti ponavljam da se ne bi ponovo ulovila u neke iste klopke kao i ranije. Bori se za ono što voliš i daj svoju ljubav i pažnju bezrezervno, jer samo tako ćeš dobiti šansu da ti ljubav bude uzvraćena.
Nemoj biti nesrećna, ali ako ti se plače, isplači se. Nemoj nikada da gutaš suze. Ako treba plači i deset dana za redom i izbaci to iz sebe; suze su tu da operu dušu i pripreme je za nove borbe i pobede. Nemoj nikada štedeti osmehe; osmehom puniš baterije, osmehom drugima ulepšavaš dan, osmehom dobijaš snagu za dalja osvajanja.
Poštuj svoje roditelje i svoju porodicu uopšte. Možda ti sada to deluje onako olako i banalno, ali jednoga dana, kada nekoga od tvojih najbližih ne bude bilo, biće ti veoma žao, zato nikada nemoj da uskraćuješ izlive svoje ljubavi prema njima, makar se one ogledale i samo u “Mama, mnogo je lep ovaj puding koji si skuvala!”
I za kraj: ništa, ali apsolutno ništa nije nemoguće dok si živa. Sve može da se desi i ostvari, samo je pitanje koliko ćeš biti uporna i na koliko različitih načina ćeš pokušavati da ostvariš cilj.”

Nekada i ne znamo koliko poznajemo sebe dok se ne dese ovakve stvari, ponovo bih od reči do reči sve ponovila, ništa ne bih izbacila, samo bih možda začinila još ponekim iskustvom.

Leave A Comment

*Your email address will not be published

Top