Ponovno buđenje

Otvaram oči. Tačno znam gde sam i još uvek me nije popustio utisak od prethodne noći. Na prozoru su roletne otškrinute, vidim dvanaest proreza kroz koje se probija svetlost. Okrećem se na drugu stranu, na njoj kroz vrata sobe vidim stepenište i opet 6 proreza između stepenika kroz koje probija svetlost. Čuje se kiša kako udara o metalne spojnice između krova i prozora. Pomislih “dobro je, bar se nebo isplakalo”. Ustajem. Ovaj prostor tako odiše uspomenama. Upkos mojoj večitoj znatiželji i radoznalosti ne diram ni jedan predmet. Bukvalno ne dodirujem ni jednu stvar koja mi nije neophodna. Krećem se kroz prostorije koje su mi potrebne u druge ne zalazim. Možda bi neko želeo malo da počeprka po tuđoj prošlosti, ali meni ovde sve deluje previše sveto da bih se igrala sa takvim stvarima, kao nekakve relikvije koje kad bih dotakla promenila bih im značenje i suštinu. Uzimam gutljaj vode i kroz glavu mi prolaze raznorazni momenti hrabrosti, nesvesnosti i ludosti oličene u ovom trenutku u kom se nalazim. Uzimam još jedan gutljaj da se saberem i sastavim, sedam na kauč. Oko mene se nalaze razni spisi, knjige, novine, ali kao da mi je sve to nedostupno, kao da imam neku nevidljivu mrežu koja stoji između mene i tih predmeta. Hladno mi je. Odlazim u sobu i ponovo ležem u krevet kako bih se ugrejala dok grejanje ne proradi. Primećujem sve detalje oko sebe, uvrnuti učkur za roletne, daska za peglanje sa peglom i ispeglanom majicom, nekoliko knjiga, uramljena bitna uspomena, neki albumi i jedan mali četvrtasti plastificirani predmet sa slikom. Ustajem opet i oblačim se i u jednom trenutku shvatam da više nisam sama. Tu su jedan mali đavo i jedan mali anđeo koji sede za stolom i pozivaju me da razgovaramo. Đavo započinje svoju besedu: “Ti moraš da preuzmeš stvar u svoje ruke, zašto ne bi samo malo začinila celu ovu situaciju da vidiš kako bi ti bilo lepo. Hajde, pa ti si hedonista, to stalno govoriš, zašto ne bi uživala u svakom trenutku ne mareći za sutra, ne mareći za treća lica, ovde si bitna samo ti i tvoji osećaji. Učini sebi da ti bude lepo, hajde. Ovaj trenutak traje samo sad, ne traje večno, samo sad imaš priliku da ga iskoristiš i nikada više, tu si gde si i nisi slučajno tu dospela; iskoristi to”. Anđeo pogleda začuđeno u đavola pa zatim u mene i osmehnu se, onda se uozbilji i kaže: “Trebalo je osam godina da bi došla do predpripreme za ovaj trenutak, osam nedelja da bi došlo do pripreme za taj trenutak i još osam dana da bi do tog trenutka došlo. Potrebno je samo osam minuta da sve to zauvek uništiš i baciš u vodu usled nedostatka strpljenja i vere. Neke stvari su neminovne da se dese i dogodiće se bez obzira na razlike i opiranja, ali ne onda kada ti misliš da je za njih vreme, već onda kada je pravo vreme.”
Zatvaram oči. Udišem duboko. Izdišem. Otvaram oči. Više nisu tu. Uzimam jaknu, obuvam patike i odlazim da po kiši utrčim u novi dan, sa osmehom na licu i manjkom tereta na plećima.
M.Q3

Leave A Comment

*Your email address will not be published

Top