Počela sam ponovo da pišem

Počela sam da pišem. Ovaj put stvarno. Uspela sam da u dahu prospem stotinak stranica iz sebe, u momentima potpuno nesvesna toga da zaista pišem. Takav trans me često uhvati dok čitam neku knjigu, ali do sada mi se to nikada nije desilo sa pisanjem. U početku nije bilo lako; tražila sam dobro svetlo, belji papir, tastaturu koja ne zvecka mnogo na dodir i udobniju fotelju. Svako veče bih legala u krevet i reči bi me toliko gušile do narednog jutra, da bih se probudila umorna, bleda i naduvenih očiju, kao da sam kroz oči prolila sve ono što je trebalo reći. Sedela bih danima ispred sveske ili kompjutera, i gledala u prazno. Nekada je to bilo u trpezariji, ponekad u parku, a veoma često u obližnjem kafeu.
Jednom sam otišla u gradsku šumu odnosno park kako ga neki zovu i pokušala tamo da pronađem mir i snagu za pisanje. Sedela sam satima na klupi, promatrala ljude, pokušavala da u svojoj glavi izolujem dečije krike i utišam ih, a pojačam zvuke prirode. Gledala sam onda u prve korake jedne bebe koja se tim koracima pretvarala u dete i pažljivo sam posmatrala oca koji je plakao i smejao se u isto vreme, pratila sam pogledom i jednu vevericu koja je, izgleda, selila svoj dom sa jednog drveta na drugo. Toliko je ozbiljno to radila, sa takvom brzinom i sigurnošću nosila neke sitnice, grančice, lišće i žirove, da me je podsetila na mene kada sam se selila ovde. Toliko sam bila sigurna da to želim, da je to jedina prava i ispravna stvar za mene, da sam u roku od samo jednog dana popakovala celi svoj život i upustila se u avanturu o kojoj sam mislila da znam mnogo a nisam znala ništa.
Sedela sam tako satima, kao skamenjena, sa sveskom i olovkom u krilu, gomilom nepovezanih misli, ljudi koji su se smenjivali, situacijama koje su se dešavale kao da ih je neko pažljivo izrežirao i igrao tu ispred mene, kako bi me podsetio na mnoštvo detalja iz mog života. Vetar je povremeno pirkao, čisto da osvesti moje telo, da sam i dalje tu, budna i živa. Imala sam toliko toga u glavi i toliko toga me pritiskalo, ali ništa nije izlazilo na papir. Sve je stajalo u meni i čekalo da drugi dođe i izvuče sve to kakvom čarolijom. Da me je neko tih dana malo jače zagrlio, čini mi se da bi mi od pritiska glava i prsa samo pukla i prolila gomilu nečega što boli a ne znam kako se zove; nečega što je samo trebalo spojiti, ukomponovati da bi se dobila prava slika onoga što me je jednim tankim koncem delilo od sloma živaca. Smejala sam se tih dana neobičnije i jače nego ikada iako sam znala da je taj smeh tu kao predstava za javnost, jer ja nikada nisam podnosila sažaljevanje na bilo koju temu upućeno meni. Kad se smeješ i kad deluješ srećno, ljudi nemaju za šta da te sažajevaju.
I dalje sam bila na klupi, i čini mi se da je prošlo četiri sata ako ne i više. Između ostalih ljudi ka meni se kretala neka mlada žena u tridesetim godinama pričajući telefonom. Na sebi je nosila mantil i ešarpu iako nije bilo dovoljno hladno za takvo odevno izdanje. Na nogama je imala ravne oksfordice, zato sam je i primetila. Uvek mi je bilo interesantno kako žene, za razliku od mene, znaju da hodaju u tim cipelama. Hodala je jasno i staloženo, ali joj se u ramenima nazirao neki grč. Nosila je polu-providne naočare i kako se približavala primetila sam natečene, izbečene oči koje su se nazirale ispod stakala. Dok je prolazila pored klupe načula sam joj jecaj u glasu i osetila muku kojom se trudila da izgleda normalno i da “ne ugrožava” okolinu svojom patnjom, kakva god da je. Odjednom je stala, ne pomerajući se više, samo je spustila ruku sa telefonom, čučnula i zagrlila svoja kolena. Delovala je tako bespomoćno, da sam se trgla i ustala da vidim šta se dešava, no ona je brzo ustala i otišla. Ja niti sam se trgla, niti sam ustala, samo sam mislila da sam sve to uradila. I dalje sam sedela u parku, sama, sa sveskom i olovkom, i sa kofom suza koja se od tog momenta prolevala iz mojih očiju. Kao ono što kažu “grom i kiša iz vedra neba”, nema te kiše koja je padala bez oblaka. Ustala sam, sada stvarno, počela da trčim ka kući, kao da nešto gori, kao da neko umire, a gorela sam ja i umirala sam, sagorevala i rađala se iznova, trčala i dalje dok nisam našla se za svojim radnim stolom i počela da pišem. Nisam stajala evo sve do sada, pauze sam pravila samo da popijem vode, odmorim oči, nahranim se, a onda bih i dalje ispisivala stranice, pa ih prekucavala u laptop, a stranice iz sveske cepala i spaljivala, kako niko nikada ne bi video moj rukopis na tim stranicama, kako niko nikada ne bi osetio emociju prenošenu jačinom pritiska olovke na papir. Uvek sam se bojala da ću ovim pisanjem povrediti nekoga ili da neću moći da zaštitim druge ljude, da ću otvoriti pandorinu kutiju ili da možda neću izazvati nikakvu reakciju. Bila je potrebna samo jedna malena stvar koja bi me navela na ovo pisanje, da vidim nekoga kome je potrebna pomoć i kome ja mogu da pomognem, a videla sam u onoj mladoj ženi u parku sebe.

 

Leave A Comment

*Your email address will not be published

Top