Pismo prijatelju dan 31.

Dragi prijatelju,

jutros sam se probudila sa mišlju da mi možda više i niste prijatelj. Ne znam tačno kako sam došla na tu ideju, ali mi ova Vaša nejavljanja bivaju sve čudnija i svaki put se zapitam da li sam ja napravila neku grešku ili je problem u Vama. Nisam želela nikada da se stvari odviju onako kako su se odvile, ali izleda da se mi tu ne pitamo baš mnogo, već se sve iskroji onako kako mora biti, mi samo možemo da uživamo u trenutku i da iz svega koristimo samo ono najbolje. Pomislila sam, prijatelju, šta ako mi stvarno nismo više prijatelji? Da li to znači da se nikada više nećemo videti? Da li to znači da nikada više nećemo pogledati ni jedan film zajedno, ni jedanput više nećemo prošetati gradom po zimi, kada nigde nikoga nema? Da li to znači da mi nikada više nećete pričati o Vašim dogodovštinama, niti mi slati razne poruke, slatkorečive? Nikada se više nećemo smejati do suza na razne gluposti, niti se opijati Koka Kolom uz lagane zvuke poznatog nam kantautora? Malo mi je sve to tužno prijatelju i teško mi je da razumem da takve stvari mogu nestati, ugasiti se. Ne znam da li ćete me razumeti, ali falite mi već sad. Falite mi takav kakav ste, sa svim svojim manama i vrlinama. Falite mi, na kraju krajeva, makar da poslednji put od Vas čujem zašto Vas više nema.
Ovo je trideset i prvi dan kako Vam pišem, i već pet puta sam pokušavala da nateram sebe da pošaljem sva pisma, ali nisam uspela. Sutra ću pokušati ponovo.
Do sutra, prijatelju.

M.Q3

Leave A Comment

*Your email address will not be published

Top