Pismo prijatelju dan 11.

Dragi moj prijatelju,

Setila sam Vas se danas. Znam da Vam je danas rođendan, ali nisam Vas se zato setila. Gledala sam jedan film. U filmu devojka izlazi iz jezera, noć je, mesečina se odgleda o površinu jezera i tu se setih nas prijatelju. Mene i Vas. Koliko smo bliski bili, a sada Vam se obraćam sa Vi; ne iz nekog posebnog poštovanja koliko zbog toga koliko ste mi zapravo daleki, koliko više ništa neće moći da nas spoji tako blisko.
Razmišljala sam onda o Vama celi dan i pokušavala da se setim kako sam Vas uopšte upoznala. Nismo išli zajedno u školu, nismo imali nikakve zajedničke vannastavne aktivnosti… Mora da je to bilo na jednom od onih sastanaka na klupama oko drveta u parku, da li se sećate? To drveće više ne postoji ali su klupe još uvek tu. Sećam se da sam još u osnovnoj školi dolazila uveče tu sa drugaricama i drugovima iz razreda. Uvek me je nerviralo da sedim na tim klupama, uvek sam želela da kružim po gradu, da vidim nove ljude, da vidim šta se događa, a Vi ste, ako se dobro sećam uvek ostajali na klupi dok sam ja šetala, ili ne? Na žalost retko se sećam tih nekih prvih trenutaka, a možda je to i bolje? Možda je bolje da pamtimo samo ono što je na nas ostavilo jak utisak. Ako pamtimo samo stvari koje su na nas ostavile najjače utiske rizikujemo da zapamtimo ne samo one dobre trenutke.

Volela bih da znam nešto više o tim počecima, ali znam da o ovome nikada uživo sa Vama neću diskutovati zato mi, molim Vas, napišite koju reč o tome, ako ikada od Vas budem dobila neko slovo na papiru.

M.Q3

Leave A Comment

*Your email address will not be published

Top