O granicama

Mnogo su naporni ovi rođendani. Previše preispitivanja u jednom danu. Previše pitanja tipa “Da li sam na pravom putu?”, “Koliko godina je zapravo pravi broj godina?”, “Kada postaješ odrasla ozbiljna osoba?”,… i na kraju celokupnog današnjeg mozganja javilo se jedno pitanje od pre nekoliko nedelja: “Da li si prešla granicu?”
Šta uopšte znači preći granicu? Šta su uopšte granice? Da li one zaista postoje ili ih mi sami stvaramo? Da li smo zaista ograničeni prostorom, vremenom i ljudima oko nas ili je to samo privid stvarnosti kojim pokušavamo da ostanemo na sigurnom?
Sa državnim granicama sam već davno raskrstila, one su postale samo vrlo lako premostiva prepreka preko koje kad pređem, shvatim šta mi nedostaje ovamo gde mi je trenutno upisan stalni boravak. Volim da boravim na onoj drugoj strani granice, ali mi je do sada svaka ta druga strana bila samo privremena zabava, privremeno opijanje novim svetovima, novim ljudima i pojavama, a još nikada se nisam okuražila i otisnula se u nepoznato na neodređeno. Biće prilika.
Sa granicama svesnosti još nisam načisto. Čini mi se da često zalutam u neki svoj svet i izgubim pojam o realnosti, o vremenu koje proleće, o prilikama koje lagano isčezavaju, o obavezama koje se neće same ispuniti. Pre mesec, dva, osetila sam trag od šamara na licu koji urla “ubrzaj se!” i od onda nemam dovoljno vremena za spavanje, za brige, za događaje, ali imam jasan cilj, konačno cilj koji je toliko stvaran i toliko ostvariv, da bi bilo šteta prokockati priliku da ga ispunim.
O međuljudskim granicama nemam puno toga pametno da kažem, ali tu najčešće skrećem sa koloseka. Prečesto dozvoljavam drugima da kroje moj dan, da plepleću mrežu mojih živaca i da na kraju, posle svega, budu bitni. Danas je dan kada ti neki bitni ljudi postaju potpuno obične osobe, jer u svoj ovoj brzini, nemam vremena da se bavim i svojim psihološkim oporavkom nakon svakog nervnog sloma koji svi ti bitni svojom bitnoćom izazivaju. Teško je kada sa ovoliko godina (da, ovoliko, meni je ovo mnogo, koliko god da vama delovalo malo, ovo je najveći broj godina koji sam ja ikada imala) moraš da otpišeš neke prijatelje, iako ti oni nisu učinili ništa nažao, ali jednostavno previše se iscrpljeno osećaš posle bilo kakve interakcije sa njima, i to nije samo trenutno stanje, već nešto što se često ponavlja. Prešli su granicu odavno za koju nisam ni znala da je imam, ali evo sad, vraćam cigle na mesto da ojačam taj zid. O onim drugim granicama, sa ljudima koji su vrlo brzo zavredeli titulu posebnih ljudi, potpuno neočekivano, i nespremno ih dočekavši u svom životu, shvatila sam da ja te granice prelazim bez pitanja. Uopšte ne obraćam pažnju na to da li je neko počeo da gradi trajni zid oko sebe ili ne, ja ga preskačem, sumanuto, bez pardona. Ovo možda ima za ishod vrlo neugodne posledice, pa čak i samopreispitivanja, ali kada se postavim u ulogu tog nekog, i malo razmislim – pa ja bih svoje utvrđenje branila bez pogovora, ne bih nikog puštala u njega makar taj neko pokušao da upadne u moj svet bez pitanja i bez pardona; osim ako taj neko nije počeo i previše da mi znači.

Leave A Comment

*Your email address will not be published

Top