Nedostajanje

– Možeš li da podneseš toliku količinu nedostajanja? – pitala je Ingrid.
Ne znam kako vi podnosite upadanje u snove, ali meni je to kao buđenje kod nekih ljudi. Prvo moram da proverim da li sam zaista u snu. Odmerila sam je i shvatila da zaista sanjam, jer ona živi samo u mom snu, samo je tamo poznajem.
– Možeš da kriješ koliko god hoćeš, ali onaj ko te zaista dobro poznaje videće tu knedlu u grlu i videće taj grč u telu; koliko god se trudila da ti držanje bude savršeno i da pričaš tečno, ti nisi opuštena. A to nije slučaj kada ne osećaš da ti neko nedostaje. – dodala je Ingrid, gledajući me pravo u oči, a onda je namigla i u uglu usana se video jedan mali osmeh, kao kad ti je zabranjeno da se smeješ ali ipak jedan tračak smeška se omakne.
– Ko te je poslao? – sad sam ja počela upitivati – Kome skupljaš podatke o meni? Je l’ si možda neko ko proučava ljudsko ponašanje? Kako je moguće da se ja prepoznam u apsolutno svakoj tvojoj rečenici? Kako je moguće da razumem sve o čemu mi pričaš, kako znaš sve o meni? – nisam ni sigurna više da li sam je sve upitala na glas ili sam neka pitanja besno samo u sebi izgovorila, u svakom slučaju ona čuje i ta pitanja o kojima razmišljam, tako da je sasvim sve jedno.
– Polako devojčice. Ja nisam tvoj neprijatelj, a i mi smo u tvom snu, zar ne? U snovima je sve moguće. Evo, na primer, u snovima ti i mene možeš obrisati, da jednostavno ne postojim; na javi to ne možeš: možda zato što se trudiš da ne razmišljaš mnogo o tome, ali bi ti lakše bilo da mene nema. No, da mene nema, tu bi bila neka druga i tako u krug, hoću da znaš da zapravo nisam ja tvoj neprijatelj. Tvoji neprijatelji su samo vreme i strpljenje, kojima moraš naučiti kako da balansiraš – završila je misao i nastavila da gleda u daljinu.
Nisam znala šta je pametno u tom trenutku, ali sam odlučila da joj se otvorim, i onako je ovo san, i onako ona zna sve o meni, zašto bih onda bilo šta skrivala i gušila se u toj količini informacija koje čuvam samo za sebe.
– Znaš Ingrid, najgora stvar je kada ti nedostaje neko ko je još uvek među živim svetom. Kada ti nedostaje neko koga više nema, znaš da ništa više ne možeš uraditi da tu osobu povratiš, ali kada ti nedostaje neko ko je tu negde, blizu, ili nekoliko sati putovanja od tebe, onda se zapitaš da li stvarno činiš sve što možeš da ti ta osoba više ne nedostaje. Ali ja ne mogu da ti opišem kako je to kada ti neko nedostaje. Nemam reči za to; ne zato što mi je vokabular nedovoljno razvijen, već zato što su to neke emocije koje ne mogu da stanu na papir u potpunosti.
Ingrid me je pogledala ustala sa klupe okrenula se i počela da hoda. Usput mi je samo dobacila:
– Uskoro ćeš se probuditi zato ja sada idem – zastala je i pogledala me preko ramena – teško mi je da to sebi priznam, ali i ti njemu nedostaješ, samo da znaš.

Leave A Comment

*Your email address will not be published

Top