Na putu ka kolima

Već je prošlo 20 časova. Obećala sam da ću stići na vreme ali sam morala da dokupim još nekoliko sitnica. Popakovala sam sve u kesu i krenula ka kolima. Čekala sam zeleno na semaforu, a automobilima se upravo uključilo crveno. Jedno vozilo se približavalo i mahinalno sam bacila pogled ka tablicama. To je bio on. Tih nekoliko sekundi, koliko je trajao moj prelazak preko pešačkog, trajali su čitavu večnost. Odjednom sam se ispravila kao da me je neko udario po leđima, hodala sam nogu pred nogu. U deliću sekunde sam u glavi skenirala celu sebe da procenim da li sam skladno odevena za taj momenat retkih susreta. Sve je bilo tačno kako treba na meni. Uspela sam da ni jedanput u toku prelaska ulice ne pogledam u to vozilo, jer od jačine farova nisam mogla da utvrdim da li je sam u kolima. Prešla sam ulicu i počela tražim ključeve od kola u torbi. U žurbi i nespretnosti izazvane jakim nabojem adrenalina, ključevi su mi ispali. Sagla sam se da ih podignem i mahinalno pogledala u vozilo a on je onim svojim zagonetnim očima gledao u mene… Brže bolje sam mahnula i nastavila radnju po redosledu, otključala auto, sela i otišla.

Žašto je pogledao? Zašto mi se javio? Kao da nije dovoljno propatio. Kao da nije dovoljno suza progutao skrivajući ih u svoj mali svet i lepeći njima ciglu po ciglu kojom se ograđivao od svega. Toliko je godina prošlo… ali neke stvari izgleda i idu sa godinama; Ja možda nisam shvatila da se moja prošlost, trenuci, događaji i sva ta lepa sećanja neće izbrisati sa nekoliko obrisanih ili iscepanih slika, ali je zato on to znao od početka, znao je da se ono što smo imali nikada neće ponoviti, ali se nikada neće ni obrisati.
I zato, svaka mu čast što je, za razliku od mene, uvek ostao svoj. Takve ljude uvek treba poštovati i ceniti. Takve ne možeš da prestaneš da voliš, oni se vole zauvek; možeš samo da osetiš toplinu kad ih vidiš da se smeju i da su srećni, jer oni to i zaslužuju.

M.Q3

Leave A Comment

*Your email address will not be published

Top