Kako sam preživela putovanje u Albaniju

Kako sam preživela putovanje u Albaniju? Teško. Veoma teško. Ali sada je konačno sve u redu, čim sam u stanju da napišem ovaj tekst.

Odrasla sam u državi u kojoj je Albanija zabranjena tema. Većina nikada nije bila u toj zemlji niti je ikada upoznala ni jednog Albanca ili Albanku, ali se ta većina prećutno slaže sa tim da je jednostavno sve to tamo nešto što je loše i nešto o čemu nikada nećemo ni govoriti i tako ćemo jednostavno i da zaboravimo da uopšte postoje. Najbliže što sam ikada bila Albaniji jeste u Ulcinju u kući porodice mog oca, i tamo sam se možda nekada davno igrala sa nekom decom albanske nacionalnosti a da o tome nisam imala pojma.

Kada je došao trenutak da otputujem u Albaniju i kada sam počela da pričam o tome u svom okruženju, bilo je veoma malo pozitivnih reakcija. Prijatelji i poznanici su uglavnom bili zabrinuti zbog moje ideje da uopšte i odem tamo. “Otkud Albanija?” “Jao, pa zašto baš tamo?” “Jel ti hoćeš da te neko tamo kidnapuje i proda u belo roblje?” najčešća su postavljana pitanja u danima koji su prethodili putu. Radnica u osiguravajućem društvu me je pitala “Jel ima bolnica u tom mestu u koje ideš? Mislim, ako ti se nešto ne daj bože desi…” I sve te dobronamerne duše su napravile to da sam jednu noć pred odlazak sanjala kako idem u neko plemensko društvo gde nema ničega.

Putovala sam noću, avionom. Put je bio očajan, let pun turbulencija kroz oluju. Premorena, iscrpljena od propadanja aviona, proklinjala sam trenutak kada sam krenula na put…

… a onda smo sleteli…

… i tu ova priča dobija sasvim drugačiji ton.

Ulazim u jedan mali, ali veoma moderan aerodrom. Zbog dramatičnog početka, zaboravila sam da pomenem da sam uprkos svim negativnostima ja bila veoma ushićena zbog dolaska u ovu zemlju. Ta ushićenost nastavila se dok sam čekala u redu za carinsku kontrolu. Nakon izlaska sa aerodroma “Majka Tereza” u Tirani, nastavljam taksijem ka Draču. Noć je i malo toga se može videti, ali jedno se već tada moglo zaključiti: ovo je zemlja kontrasta.

Drač

Pogled sa hotela na luku

Durrës – nama poznatiji kao Drač jedno je od albanskih najpopularnijih letovališta ali i luka, odnosno najvažnije pristanište za putnički i tovarni saobraćaj u Albaniji. Nalazi se na nekih tridesetak kilometara zapadno od Tirane i do njega se stiže zaista lošim putem za koji kažu da je jedan od najboljih u zemlji. U Draču sam provela skoro svo vreme svog boravka u Albaniji i moram priznati da sam imala veoma interesantan boravak. Moja cimerka Nina i ja smo prvo jutro odlučile da prošetamo kroz glavnu ulicu kako bismo pohvatale neke prve utiske o samom gradu. Prolaznici su nas veoma čudno gledali jer smo bile nekako previše visoke za njihove standarde (ja sa svojih 170cm što je ovde nekako normalna visina i Nina sa svojih manekenskih 185cm) i definitivno najglasnije na celom šetalištu (tek tada sam shvatila zašto me ljudi stalno opominju da se utišam). Ne znam da li zbog pripreme za novu sezonu, ali grad je za proleće bio veoma pust; hoteli su logično prazni, ali je i sam grad nekako bio tužnjikavo pust. Tih dana pronjuškale smo svaki ćošak tih nekoliko kilometara koji su nam bili potrebni da bismo kupile slatkiše, piće i razmenile novac. Nismo videle mnogo toga, ali nam je svaka pojava bila zanimljiva. Ljudi bi nas bojažljivo pitali odakle smo ili bi nam samo dobacili nekakav kompliment ili zanimljiv komentar. Ni u jednom momentu nismo imali nekakvih neprijatnosti kakve ste možda očekivali.
Centar Drača sam obišla samo jedanput jer je bio dosta udaljen od hotela u kom sam bila smeštena, ali je moja reakcija na prvi pogled bila: “Vau, ovo je kao Majami!” Možda ovako izgleda svaki veći primorski grad, ali retko posećujem primorje pa mi je sve ovo bilo fascinantno. Pored samih ulica veoma su mi bile interesantne zgrada Univerziteta, Glavna džamija, trgovi… Sve je izgledalo onako kako nisam mogla ni da zamislim. U tom centru smo prijateljice i ja zaustavile dve žene (majku i ćerku) da ih zamolimo da nam pozovu taksi. Pitale su nas odakle smo i mi smo naravno iz sveg glasa grunule: “Iz Srbije”, na šta su se one zabrinuto nasmejale i rekle nam da ne moramo baš tako glasno to da govorimo: kasnije smo shvatile da ti nije njihov stav, već verovatno isto ono što se njima plasira u medijima kao i nama ovde. Pozivanje taksija se pretvorilo u poziv na kafu i ćaskanje narednih sat vremena, gde su one bile oduševljene što su upoznale nekoga iz Srbije. Naravno da smo ostale u kontaktu i nadamo se ponovnom susretu.

Jedna od glavnih ulica u centru Drača
Džamija u Draču
Centar Drača u sumrak
Kafić na moru: neodoljivo podseća na neki objekat iz “Star Wars”. Photo by: Nina Kemera

Tirana – centar univerzuma u Albaniji

Photo by: Ovidiu Oniciuc

Tirana je glavni grad Albanije i ovde se bukvalno sve dešava. Izgrađena je u potpuno komunističkom stilu: međutim, ono što Tiranu razlikuje od ostalih “komunistički građenih” gradova, jeste pregršt fasada veoma veselih boja. Dok je Edi Rama bio gradonačelnik Tirane naložio je da se većina fasada obnovi i ofarba u različite boje kako bi se ublažilo komunističko sivilo. 2004. Godine Rama je dobio nagradu za najboljeg gradonačelnika sveta, a tome je doprinela baš ova ideja o ulepšavanju grada. Tirana je inače veoma zagađena, pa tako Gradska Uprava daje nekakve podsticaje građanima da na svojim terasama i krovovima zgrada prave male zelene vrtove, tako da ćete na krovovima zgrada videti drveće, četinare, a na nekim zgradama i travnjake.

Pogled na Tiranu sa Sky Bar-a; Photo by: Ovidiu Oniciuc
Pogled na šarene fasade u Tirani; Photo by: Ovidiu Oniciuc

U Tirani postoje dva Bunkera koja su pretvorena u muzeje: Bunkeri su nastali za vreme komunističkog režima Envera Hodže koji je na vlast sa svojom narodnooslobodilačkom armijom došao odmah nakon oslobođenja od nemačke okupacije 1944. Čovek je bio toliko paranoičan da je za dve decenije (između 60ih i 80ih godina – ni u jednom izvoru ne mogu da nađem tačan podatak kada je sagrađen prvi a kad poslednji bunker) izgradio više od 175000 (ne zna se tačan broj, negde se pominju cifre i do 750000) bunkera u celoj Albaniji u strahu od napada Jugoslavije, Varšavskog ili NATO pakta. Bunkeri nikada nisu služili svrsi, zapušteni su i zarasli u korov, osim nekoliko njih koji su pretvoreni u muzeje, hotel i restoran (neki se čak nezvanično koriste i kao “ljubavna gnezda”).

Bunker u centru Tirane; Fotografija preuzeta sa medium.com

Sve glavne atrakcije grada možete posetiti za samo jedan dan, jer ih nema mnogo. Obavezna atrakcija je sky bar koji se nalazi na vrhu jedne poslovne zgrade i rotira se za 360 stepeni dok vi sedite i njemu i uživate u pogledu na grad. Velika pijaca ili “Grand pazaar”, Trg Skenderbega, kula sa satom i stara džamija nalaze se vrlo blizu jedna drugoj tako da je veoma lako u jednom danu obići sve te “znamenitosti”, a onda nakon toga uživati u svakodnevnom životu Tirane i upijati duh glavnog grada.

Pogled sa sprata ispod “Sky bara”. Photo by: Ovidiu Oniciuc
Pogled na planine koje okružuju Tiranu; Photo by: Ovidiu Oniciuc
Photo by: Ovidiu Oniciuc
Presrećna ispred ringišpila; Photo by: Ovidiu Oniciuc

Hrana i piće

Kao i u svakom putopisu, ovo je tema koja značajno doprinosi utisku o jednom gradu. Željno sam iščekivala svaki ručak i večeru jer nam je rečeno da ćemo imati u ponudi i po jedno albansko tradicionalno jelo: prvi dan – musaka; drugi dan punjene paprike; treći dan – musaka od plavog patlidžana; četvrti dan sarma… koliko me je razočaralo to što neću probati ništa novo, toliko sam se i oduševila jer sam zapravo shvatila koliko je tradicija celog Balkana u hrani i piću slična: možete verovatno da pretpostavite da im je najpoznatije tradicionalno piće rakija; međutim Albanci imaju i jedan alkoholni specijalitet poznat u svetu, a to je konjak. “Skënderbeu” je konjak koji je dobio nekakve prestižne nagrade za kvalitet a u rangu je sa nekim od najpoznatijih francuskih konjaka. Albanci proizvode i odlične likere, te sam tako u Tirani u tavreni “Komiteti” probala desetak različitih fenomenalnih likera.

Preukusne urme sa marcipanom, orasima i čokoladom

Nego ostavimo po strani piće i slane specijalitete i osvrnimo se na ono zbog čega i pišem ovaj odeljak – na slatkiše. Nisam do kraja zaključila šta su tačno albanski slatki specijaliteti, ali sam ovde jela ubedljivo najbolji dezert u poslednjih nekoliko godina a to su urme punjene marcipanom i orasima, umočene u čokoladu. Donela sam kilogram tog slatkiša da poklonim porodici i prijateljima, ali na žalost niko nije dobio poklon jer su bile previše dobre za poklanjanje 🙂 Drugi dezert koji je zaista bio fenomenalan jeste “tres leches” odnosno “Trileçe” ili kod nas poznatiji kao tri leće, kolač koji se pravi od tri vrste mleka; ima veoma sličan ukus kohu, s tim što na vrhu ima nekakvu karamelastu strukturu koja ga razlikuje od koha. Ako se zadesite u Draču obavezno posetite poslastičarnicu “Pelikani“, jer će vas bukvalno svaki dezert oboriti s nogu.

U bašti poslastičarnice “Pelikani”

Summa summarum

Tirana i Drač su puni kontradiktornosti. U jednom momentu vam kažu da ne primaju ni jednu valutu osim leka, a u drugom momentu prihvataju i dinare; Svuda se zida i gradi, imate utisak kao da pre nekoliko godina ništa nije postojalo i kao da se odjednom sve izgradilo. Da je Enver Hodža novac za bunkere uložio u razvoj Albanije, ona bi danas bila jedna veoma razvijena i napredna zemlja; za sada kaska za celim Balkanom. Albanija je takođe i jedna od najjeftinijih zemalja u Evropi; verovatno zbog nižeg životnog standarda, ali ovo me je kao turistkinju veoma oduševilo, jer sam potrošila duplo manje novca nego što sam planirala. Ako se pitate da li treba da posetite Albaniju, ja vam šaljem jedno veliko DA puno podrške – bićete zaista iznenađeni i koliko god da ste slobodoumni i mislite da nemate predrasuda, u Albaniji ćete shvatiti koliko je jak uticaj okoline i kolektivnog mišljenja na vas.

Albanska valuta “lek”

Fun fact: Kao što smo mi nekada gledali španske serije (početkom devedesetih je svako prosečno dete u Srbiji znalo bolje da se iščuđava na španskom nego na srpskom) tako je većina Albanaca gledala Italijanske serije i filmove, tako da veliki broj njih začuđujuće dobro govori italijanski.

PS: Veliko hvala mom prijatelju Oviju, koji mi je ustupio neke od svojih fotografija za ovaj post. Ovijev instagram profil možete videti ovde.

Poruka za kraj; Photo by: Ovidiu Oniciuc

 

Leave A Comment

*Your email address will not be published

Top