Delicije od vanilije

Opet sam u parku. Zelenilo koje prekriva veći deo mog pogleda je prekrasno. Pored trave je staza koja nije od betona već od sitnih belih kamenčića pa koračanje tuda dobija svoj zvuk. Kamenčići škripe pod mojim koracima, neke ptičice pevaju svoju pesmu u krošnjama, a negde u daljini čuju su se prigušeni glasovi dece. Primetila sam je na jednoj od klupa kako sedi meni okrenuta leđima. Krenula sam polako i tiho ka njoj. Kada sam bila nekih desetak koraka udaljena okrenula se i pogledala me je preko ramena.
-Hajde, znam da si tu, priđi. Očekivala sam te.
Prišla sam i sela. Iz nekog nepoznatog razloga ja ne znam šta da pričam sa njom. Nisu to baš situacije u kojima možeš da započneš neobavezan razgovor sa onim “jao kako je sparno napolju, ovi prognostičari stalno maše prognozu” ili “kako je lepo zelenilo, šteta što ljudi ne cene više ovu prirodu koja nam je besplatna a tako lepa”. To su trenuci kada se sediš pored nekakve strankinje, koja zna mnogo o tebi a ne znaš šta sve tačno zna, pa je malo glupo započinjati tim nekim dosadnim floskulama. Glupo je i da je pitam “Izvini a odakle ti mene znaš, šta hoćeš od mene?” jer mi instikt govori da treba da budem strpljiva. Ah strpljenje! Nikad mi to nije bila jača strana. Ja bih ako može sve sada i sve odmah. No u ovakvim situacijama je ipak vredno čekati, ali ne umem da vam obasnim zašto. Jednostavno mislim da tako treba. Ali šta ako je sad poslednji put vidim?
-Htela sam da te pitam nešto…- izustih. Nije me ni pogledala ali su joj se uglovi usana nasmejali. Garant zna šta hoću da je pitam.
-Slušam. – rekla je i nastavila da se smejulji.
-Ko si ti? – i u sekundi shvatim kako sam tu priliku za pitanje mogla i bolje da iskoristim. “Ko si ti?” oh Bože, kako glupo pitanje.
-Ja sam Ingrid, sećaš se? Ali ti znaš ko sam ja ustvari, samo što si sada zbunjena i ne možeš da složiš sve kockice u glavi. – I da, bila sam zbunjena, zaista. Ali najviše me je zbunjivalo što mi se stvarno činilo da znam tu osobu, ali ne pod tim imenom, i ne u tim okolnostima, samo nikako nisam mogla da preturim po glavi odakle i kako je znam. Ona se osmehivala s vremena na vreme i činilo se kao da se svaki put seti nečega što joj izazove taj sladak osmeh koji ne može da sakrije.
-Ne brini, jedan dan ćeš se dobro naspavati i to će biti dan kada budeš došla ovde kod nas. Tada ćeš u rukama imati sve jake karte i mene ćeš u jednom trenutku da zameniš. Ako ne u mom životnom prostoru onda makar u tome što ćeš učiniti sve da budeš bolja od mene; i bićeš, zaista. Ali neću baš sve da ti kažem,neće biti zanimljivo, i onako me ni sada ne razumeš. Polako, ima vremena. Složiće se kockice. – Zbunjeno sam gledala u daljinu. Nisam znala ko su to oni kod kojih ću doći i nije mi bilo jasno žašto ću nju zameniti, odnosno zašto ću želeti da je zamenim, ali odlučila sam da ću biti strpljiva i čekati. U jednom momentu je neko dete dotrčalo do mene i donelo mi kutiju na kojoj je pisalo “delicije od vanilije” na šta se Ingrid nasmejala i rekla: “Znaš da ih najviše voli”.

Probudila sam se. Ko najviše voli poslastice od vanile? I dalje mi ništa nije bilo jasno. Jedina dobra stvar kod ovakvih snova je što su zanimljivi i teraju me da se trudim da spavam što duže.

Leave A Comment

*Your email address will not be published

Top